BIBLIJSKA TEOLOGIJA I OBJAVA EVANĐELJA

Da li propovedanje na osnovu biblijskih odlomaka uvek može da posluži cilju evangelizacije?

Propovednici ponekad nerado obrađuju biblijske teme jer misle da takav pristup, iako dobar kad zrele hrišćane treba poučiti teologiji, nije baš od pomoći nevernima da shvate evanđelje.

Ova briga je još veća ako pastori nameravaju da propovedaju o nekoj starozavetnoj temi. Kako bi to niz nedeljnih predavanja o Avramovom životu ili Agejevim proroštvima mogao da učini evanđelje jasnijim? Da li da na kraju propovedi jednostavno ubacimo „trejler“ s porukom evanđelja? „A za sve naše neobraćene prijatelje, ovu poruku o Avramovom obrezanju voleo bih da završim savetom o tome kako da primite besplatni dar večnog života“. A onda sledi poziv za istupanje napred.

Postoji još jedan, malo prirodniji način da se evanđelje iz nedelje u nedelju verno propoveda – čak i kad je reč o temama iz Starog zaveta. To možemo da uradimo pomoću biblijske teologije.

ŠIRA PRIČA

Šta je biblijska teologija? Mogli bismo da je definišemo kao proučavanje celokupnog biblijskog toka priče. Šezdeset šest biblijskih knjiga zajednički priča jednu priču, a to je Božja misija da spasi narod i utvrdi carstvo radi svoje slave, i to putem smrti i vaskrsenja Isusa Hrista. Stari zavet priprema scenu za Isusa i vodi nas do njega. Evanđelja otkrivaju njega i njegovo delo. Ostatak Novog zaveta nam otkriva posledice Isusove smrti i vaskrsenja, sve dok Bog u potpunosti ne završi svoju misiju. Što više shvatamo ovaj sveobuhvatni zaplet, to ćemo bolje videti kako je naš tekst iz koga propovedamo povezan sa evanđeljem.

Ako propovedamo na osnovu nekog odlomka iz Pisma, a pritom smo svesni biblijske teologije, to je kao da u košarci imamo „pregled terena“. Dobri košarkaši nisu fokusirani samo na to da ubace loptu u koš. Oni su svesni položaja svojih saigrača i protivnika na terenu, kao i samog toka igre. Slično tome, dobro izlaganje biblijskog teksta ne treba da sadrži samo komentar na stihove koji se obrađuju. Ono treba da sadrži svest o tome šta se događa pre i posle teksta i kako je to povezano s celokupnim tokom šire Božje priče.

BIBLIJSKA TEOLOGIJA NA DELU

Pogledajmo na koje sve načine možemo da upotrebimo biblijsku teologiju da bismo određeni odlomak povezali s glavnom biblijskom pričom, a to je priča o evanđelju. Ove načine možemo smatrati mogućim putanjama koje nas od našeg teksta vode ka evanđelju – kao moguće rute na mobilnom telefonu koje nas od naše trenutne lokacije vode do željenog odredišta.

1. Obećanje i ispunjenje

Započinjemo najjednostavnijom, direktnom rutom ka evanđelju. U obećanju i ispunjenju, tekst koji proučavamo sadrži proroštvo ili obećanje koje je jasno ispunjeno u nekom aspektu evanđelja. Obećanje i ispunjenje je voće biblijske teologije koje nam se samo nudi – lako ga je uočiti i ubrati. Dakle, ako propovedamo o Mihejevom proroštvu o vladaru koji će doći iz Vitlejema (Mihej 5:2), lako možemo da pozovemo zajednicu da pogleda stih Matej 2:6 i vidi kako se ovo proroštvo obistinilo Isusovim rođenjem. Ili, ako rešimo da razmatramo Avramov život, u nekom trenutku treba da povežemo Božja obećanja da će blagosloviti Avramovo potomstvo ili „seme“ (1. Moj. 12:7; 13:15; 17:8; 24:7) sa njihovim ispunjenjem u Isusu (Gal. 3:16). 

Osim što nam jasno pokazuje kako da određeni tekst povežemo sa evanđeljem, ovaj metod obećanja i ispunjenja pokazuje kako su autori Novog zaveta tumačili Stari zavet u svetlu evanđelja. Što se više učimo da čitamo Bibliju pomoću tumačenja apostola, to ćemo bolje iz ostalih tekstova doći do evanđelja – čak i iz onih koji se nisu eksplicitno ispunili u Isusu.

2. Tipologija

Tipologija je slična metodu obećanja i ispunjenja, samo što se u ovom slučaju izgovoreno proroštvo ne isunjava u Isusu, već ovde uočavamo događaje, ustanove ili osobe koje nagoveštavaju Isusa i evanđelje. Tipologiju bismo mogli nazvati i neverbalnim proroštvom.

Uzećemo kao primer hram u Jerusalimu. On je u Starom zavetu imao glavnu ulogu kao mesto sa koga je Bog spasavao svoj narod i vladao njime. Ipak, on je u krajnjoj liniji pokazivao napred, ka Isusu. Isus je zapanjio ljude kad je u hramu ustao i rekao: „Srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići“ (Jov. 2:19). Mislili su da govori o građevini, ali „on je govorio o hramu svoga tela“ (21. stih). Isus je, kao i hram, fizičko Božje prisustvo u njegovom narodu, koje vlada njime i spasava ga. Zato su apostoli neprestano poredili crkvu – one koji su u Hristu – sa hramom Duha (npr. 1. Kor. 3:16-17; Ef. 2:19-22; 1. Pet. 2:5).

Sad kad to znamo, recimo da propovedamo na osnovu Psalma 122, koji govori o radosti zbog odlaska u Božji hram u Jerusalimu: „Obradovah se kad mi rekoše: Hajdemo u dom Gospodnji!” (1. stih). Tipologiju hrama možemo da upotrebimo da pomognemo ljudima – čak i onima koji su van crkve – da vide veću radost u prilaženju Isusu s verom.

Novi zavet je pun takvih predstava o Isusu i njegovom delu. Apostoli su Isusa smatrali poslednjim Adamom, istinskim pashalnim jagnjetom, novim Mojsijem, žrtvom pomirenja koja je prineta jednom zauvek, velikim prvosveštenikom, pomazanim kraljem (mesijom) iz Davidove loze, pravim Izrailjem itd. Ove utabane staze nas sa mnogih mesta u Pismu mogu bezbedno dovesti do Isusa i njegovog spasonosnog dela.

3. Teme

Reč „teme” koristim da opišem motive ili slike koji se stalno ponavljaju u biblijskoj priči, ali ne ukazuju direktno na Isusa kao što je to bio slučaj kod tipologije. Međutim, ti motivi i teme su integralni deo evanđelja i mogu nam pomoći da lociramo naš tekst u okviru toka biblijske priče.

Klasična biblijska tema je stvaranje. Biblija započinje rečima „u početku stvori Bog nebo i zemlju”. Bog je iz haosa stvorio red, načinio Adama i Evu po svojoj slici i zapovedio im je da vladaju nad celom tvorevinom i ispune je svojim potomcima, sve zarad Božje slave. Nažalost, Adam i Eva nisu uspeli da ostvare ono na šta su pozvani i pobunili su se protiv Boga.

Ali Bog je imao plan otkupljenja za svoju tvorevinu. U celom Starom zavetu vidimo ponovljeni „proces” stvaranja – događaje kad Bog milostivo kreće iz početka sa svojim narodom, a taj novi početak je obično opisan pomoću slika i reči koje povezujemo sa stvaranjem sveta. Neke od ovih ponovljenih procesa stvaranja vidimo u izveštaju o Noju i njegovoj porodici posle potopa, o progonstvu Izrailja iz Egipta i ulasku u obećanu zemlju, o Solomunovom uspostavljaju carstva nalik Edemskom vrtu, pa čak i u izveštaju o povratku Izrailjaca iz ropstva u Vavilonu. Ipak, svi ovi pokušaji kretanja iznova su propali. Čovečanstvo bi se uvek pobunilo. Adam je pravio grešku za greškom. Da li će iko od ovih Adamovih naslednika ikada ispravno postupiti? Da. Poslednji Adam, Isus Hristos, savršeno je ispunio Očevu volju. Isusovo vaskrsenje i spasenje njegovog naroda označilo je početak istinske nove tvorevine. Ona i danas raste. Isus je svoj spaseni narod poslao da pokori zemlju i da je putem poruke evanđelja napuni Božjim sinovima i ćerkama. Jednog dana, to delo će dosegnuti svoj vrhunac novim nebom i novom zemljom, koji će biti mnogo bolji i slavniji od originala.

Vidite li kako nam je okretanje motivu stvaranja sveta postavilo okvir u kome iz mnogih tekstova možemo da potpuno prirodno dođemo do ključne tačke – nove tvorevine, smrti i vaskrsenja Isusa Hrista?

Postoje još mnoge druge tematske niti koje su ispreplitane u biblijskom toku priče – na primer, zaveti, Izlazak, Gospodnji dan i Božje carstvo.

4. Etičko poučavanje

Ali šta ako propovedamo na osnovu teksta iz Priča Solomunovih ili o Deset zapovesti? Šta ako smo stvarno ludi i pokušamo da iznesemo poruku evanđelja u propovedi zasnovanoj na 3. Mojsijevoj? Takvi odlomci su, bar naoko, prikladniji za poučavanje zrelih hrišćana o tome šta treba ili ne treba raditi, a ne za poučavanje nespasenih o tome šta je Isus učinio za njih.

Biblijska teologija nam i ovde pokazuje put od zakona do evanđelja. Specifične moralne zapovesti možemo čitati u sklopu biblijskog toka priče, i to na najmanje tri načina.

Prvo, biblijski zakoni i moral nas vode ka Isusu tako što nam pokazuju naš greh i potrebu za spasenjem. Kao što se to često kaže, Božje zapovesti su nalik ogledalu u kome vidimo koliko je naš moral izvitoperen. Dok čitamo Izrailjevu istoriju hroničnog moralnog padanja, u njoj vidimo i čovekovu priču, pa i sopstvenu. „Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha” (Rim. 3:20).

Drugo, biblijske moralne zapovesti ukazuju na Isusa kao onoga ko ih je savršeno ispunio. On nije došao da uništi Božji zakon, već da ga na svaki način ispuni (Mt. 5:17). Svi drugi Božji sinovi (Adam, Izrailje, Izrailjevi carevi) bili su bludni; jedino je Isus bio po Očevoj volji. Tako nam moralne zapovesti Biblije u krajnjoj liniji otkrivaju karakter samog Isusa.

Treće, oslanjajući se na silu Isusovog vaskrsenja i na njegov Duh u nama, sada možemo da se povinujemo Božjim zakonima kao poslušni sinovi i ćerke. Isus nas je spasao sile greha „da bi se pravednost, koju zakon zahteva, ispunila na nama – koji ne živimo po telu nego po duhu“ (Rim. 8:4).

Zamislimo, dakle, da propovedamo na osnovu stiha Priče Solomunove 11:17: „Milostiv čovek čini dobro duši svojoj, a nemilostiv udi svom telu”. Ako pratimo konture biblijske teologije, onda nećemo preneti polučasovnu poruku o tome kako treba da budemo milostiviji. Možemo pokazati i kako to ne uspevamo da budemo milostivi i kako smo često na suptilan način čak i surovi. Ukazaćemo na milostivost utelovljenu u Isusu, koju vidimo naročito u činjenici da je dao svoj život za grešnike. Na kraju, takvu Isusovu milost ćemo povezati sa nama, poredeći je sa gorivom koje nam pomaže da se u Svetom Duhu preobrazimo.

5. Zagonetka – rešenje

Kad počnemo da osećamo tok biblijske teologije, videćemo i da evanđelje često rešava starozavetne zagonetke. Kako će to Bog da ispuni obećanja data Davidu, kad je Juda otišla u izgnanstvo i u Jerusalimu nije bilo kralja? Ako žrtve prinesene u hramu nisu mogle da uklone greh, zašto je Bog osudio Izrailj? Stari zavet često govori o Božjim blagoslovima za pravedne i o sudu koji čeka nepravedne. Zašto je onda sve suprotno od toga?

Ovde bismo mogli još toga da navedemo, ali zasad je dovoljno reći da, kad naiđemo na neku biblijsku glavolomku nalik ovima, treba da razmotrimo kako bi Isusovo evanđelje moglo da razreši misteriju. Stari zavet kao neki vrhunski roman postavlja zaplete u priču, koje glavni lik – Isus – na kraju rešava. 

„VI STE OVDE”

Kad primenom biblijske teologije uvežbavamo da biblijske teme izlažemo tako da nam je evanđelje uvek na umu, kod nevernih ljudi koji slušaju događa se nešto uzbudljivo. Mi ih tada suočavamo s njihovim grehom, ali i upoznajemo s Isusom i iz nedelje u nedelju pozivamo na pokajanje. Oni takođe počinju da uviđau sopstveno mesto u istorijskom toku Božjeg dela. Evanđelje nije samo metafora ili ideja koju mogu da uzmu ili odbace „ako im tako odgovara”. Priča o Isusu je istorijska sila koja je ukorenjena u prošlosti,  nastavlja se u sadašnjosti i vlada u večnosti. Bog koji je bio na delu u biblijjskom svetu je na delu i sada, jer ovo je isti svet, ista istorija, ista priča.

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.