Propovedajte nevernicima, vernicima i crkvenim članovima

Kome propovednici propovedaju? Nedavno sam sa police uzeo nekoliko knjiga o propovedanju i shvatio da se to pitanje retko postavlja. Propovednike više zanima kako da poboljšaju svoj stil propovedanja.

Jedan mali broj pastora ipak obraća pažnju na slušaoce i trudi se da se fokusira na dve grupe ljudi: na one koji nisu u crkvi i na postmoderniste. Džejms Emeri Vajt, dekan teološkog fakulteta „Gordon Konvel” i pastor crkve Meklenburg u Sevrenoj Karolini, kaže da otvoreno cilja nevernike. Ovako je to rekao u jednom intervjuu koji je dao 1999. godine:

„Meklenburg je crkva orjentisana na one koji traže Boga, fokusirana je na dosezanje ljudi van crkve. Kad kažem orjentisana na one koji traže Boga, to znači da je dizajnirana za ljude koji ne idu u crkvu. Forma je takva da se možemo povezati s njima dok su u fazi traganja ili im pomažemo da postanu aktivni tragači. Jer, ne traži Boga svako ko je van crkve“. [2]

Pošto je propoved jedna od polaznih tačaka, Vajt se oblikovao po uzoru na Bila Hajbelsa, Boba Rasela i Rika Vorena, koji su se izdvojili od ostalih propovednika u sposobnosti da govore ljudima koji ne idu u crkvu.[2]

Druga grupa pisaca naglašava važnost propovedanja postmodernističkom umu. Bivši pastor Brajan Meklaren je rekao da je razmišljanje o postmodernističkoj averziji prema teatralnosti i detaljnoj analizi uz naginjanje ka autentičnosti i narativu počelo da utiče na njegovo propovedanje od 2001. godine. Zato narativ i autentičnost zauzimaju centralno mesto u njegovom propovedanju. 

Ova dva primera čine da se neki od nas osećaju neprijatno. Kad propovednik pretera pokušavajući da se prilagodi slušaocima kompromituje poruku kao što to biva u crkvama koje paze na tragače i u crkvama u osnivanju. Ipak, propovednici propovedaju pravim ljudima, ljudima koji nisu u crkvi, postmodernistima i svima ostalima koj nam padnu na pamet. Izazov je razmišljati o svim tipovima ljudi koji sede u crkvi. Ovaj članak u poniznosti pokušava upravo to. 

Predlažem da pastori propovedaju imajući tri tipa ljudi na umu.

PROPOVEDAJTE NEOBRAĆENIMA

Uvek je dobro prepoznati nevernike na nedeljnom jutarnjem bogosluženju, čak i ako vam je crkva mala i nevernici nisu prisutni. Moja crkva nije velika, ali ipak pretpostavim da neko od ljudi koji tu sedi nije upoznao Hrista. Neki od njih su nominalni hrišćani. Možda su ispovedili Hrista i dolaze u crkvu godinama, ali potrebno im je novo rođenje da bi živeli pravi život. Neki drugi su nevernici koje su naši članovi pozvali u crkvu. Neki su u crkvu ušli s ulice jer su videli pozivnicu, flajer, vebsajt ili samu zgradu. Hoću da kažem, ne-hrišćani će doći.

I šta onda?

Neka evanđelje bude jasno

Odgovornost propovednika je da evanđelje bude jasno kad govori Božiju Reč. Pavle je napisao:

„Ako, dakle, svojim ustima priznaješ da je Isus Gospod i srcem veruješ da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer, srcem se veruje za opravdanje, a ustima se priznaje za spasenje.“ (Rimljanima 10:9-10)

Svima nam je povereno evanđelje. Evanđelje ne mora da zvuči isto u svakoj propovedi. Kako god da ga objasni pastor treba da za svaki odlomak pita: „Kako ukazuje na evanđelje?“ Čak i nevernik ume da razlikuje propoved u čijem je središtu evanđelje od one na koju je evanđelje dodato na kraju.

Moja crkva je blizu teološkog fakulteta pa nam dolazi dosta muškaraca koji su na obuci za pastora i često pitaju: „Da li evanđelje mora da se kaže u svakoj propovedi?“ Odgovor je „da“ iz dva razloga. Prvi, evanđelje daje smisao svakom tekstu iz Svetog pisma od Postanja do Otkrivenja. Drugi, neobraćen čovek treba da zna šta znači da „ustima priznaješ da je Isus Gospod i srcem veruješ da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih.“ (I hrišćani ovo moraju da čuju ponovo i ponovo kako bi rasli u veri!) Ako je nevernik čuo evanđelje i deset puta, Bog ga je doveo pred mene kao propovednika danas. Zato želim da evanđelje ponovo izazove njegovo shvatanje sveta, greha i spasenja.

Razjasniti evanđelje je jedna od najvažnijih stvari koje mogu da uradim kao pastor.

Propovedajte ekspozicijski

Pastori koji paze na prisustvo ne-hrišćana služiće im najbolje ako propovedaju ekspozicijski. Ne-hrišćani žele da znaju uašto verujemo to što verujemo. Pošto su naša doktrina i život utemeljeni u Božijoj Reči, onima koji nisu u crkvi najbolje služimo kad ih iskreno, verno i jasno usmerimo na Sveto pismo, kao što radimo i sa hrišćanima.

Jedan pokret pisaca i crkvenih vođa današnjice kažu da postmodernistički um – u crkvi i van crkve – najbolje reaguje na „narativno propovedanje.“ Kažu da ljudi hoće priče. Dobro, ja volim priče. Ekspozicijsko propovedanje treba ljudima van crkve da predstavi biblijsku priču, što je osnova za ono što je Bog učinio za čovečanstvo, što je osnova i za njihovu ličnu životnu priču. Pastori ne treba da propovedaju ekspozicijski celu Bibliju redom već da imaju na umu da slušaocima treba da predstave Božiju širu sliku. To znači propovedati ljudima koji traže Boga! [4]

Isti pokret kaže da postmodernistički um vrednuje autentičnost. Dobro, i ja volim autentičnost. To je savršeni izgovor za ekspozicijsko propovedanje. Hajde da se manje fokusiramo na pakovanje, a više na poruku. Šta je Isus rekao? Šta je Isaija prorokovao? Šta je Pavle pisao? I kakve veze odgovori na ta pitanja imaju s nama danas? To traže neobraćeni koji se pojave u našim crkvama – neispoliranu biblijsku istinu. Da li će se složiti s tom istinom, to je između njih i Boga, ali ono što propovedamo t we preach is not up for grabs.[5]

Dosegnite neobraćene

Mnogo toga možemo učiniti da naše propovedi učinimo evangelizacionim. Ako objasnimo da veliki brojevi označavaju poglavlja, a mali stihove u Bibliji, pomoći ćemo ljudima koji ne idu u crkvu. Treba im reći da koriste sadržaj da pronađu knjigu. Koliko je utešno za neobraćenog posetioca kad svi oko njega lako i brzo nađu proroka Avdiju!

Provokativni uvodi u propoved pomažu da se izgradi most za nevernika objašnjavajući mu relevantnost teksta koji će biti objašnjen. Na primer, prošlog Vaskrsa sam propovedao iz Luke 5:33-39, gde su fariseji u šoku što Isusovi učenici ne poste. Isus daje odgovor iz primera gostiju na venčanju koji ne poste dok je mladoženja s njima, a zatim nastavlja s parabolom o sipanju novog vina u stare mehove. Naslov propovedi mi je bio „Da li su hrišćani srećniji?“ Ovakav uvod mi je dao priliku da objasnim da prava, trajna radost koja menja život jeste u prisutnosti mladoženje koji je vaskrsao, Isusa Hrista. Da li sam i hrišćanima pomogao takvim uvodom? Nadam se, ali sam primetio da su mi ta dva-tri minuta posebna prilika da dosegnem neobraćene kojima možda treba dodatnog usmerenja kako bi razumeli zašto se okupljamo oko Reči Božije.

Svaka od tih „malih“ stvari ima kumulativni efekat i na zajednicu. Kad vernici prepoznaju da je propovedaonica prijateljski okrenuta neobraćenima, veće su šanse da u crkvu dovedu svoje prijatelje koji još nisu hrišćani. Pogrešno je misliti da čovek koji je usmeren na evanđelje ne može biti osetljiv na one koji tragaju za Bogom.

PROPOVEDAJTE OBRAĆENIMA

Koliko god da je važno propovedati neobraćenima, prioritetni zadatak propovednika je da se usmeri na hrišćane. Treba da izgrađuje lokalnu crkvu, a crkva treba da sluša i bude spremna i voljna da se pokori Hristu kao glavi crkve. Oni su naši prvi slušaoci. Zato ja dok pripremam propoved imam pre svega obraćene na umu.

Kako propovednik treba da se obraća hrišćaninu?

Da prekoreva i ispravlja hrišćane

Od Jovana znamo da je greh uporan u životu svakog vernika: „Ako tvrdimo da nismo zgrešili, činimo ga lažljivcem i njegove reči nema u nama.“ (1.Jov. 1:10) Kao da nas pogađa taj stih, kao da je Jovan znao da su vernici na kušnji da umanjuju svoj greh, da uzdižu svoje posvećenje i da poriču Gospoda. Šta više, Pavle je napisao: „Sve Pismo je od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje, za prekorevanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti.“ (2.Tim. 3:16). Zato će, kad god pastir propoveda hrišćanima, istina Božije Reči da ih prekoreva i ispravlja.

Ni jedan pastor ne želi da bude poznat po tome da seče hrišćane. Ipak njegova vernost Svetom pismu čini da prekoreva kad je zato vreme. To je jedan od razloga zašto poziv za propovedanje ne treba olako prihvatiti. Biti veran u tom zadatku od nas zahteva da za svaki tekst iz koga propovedamo postavimo pitanje: „Da li ovaj tekst prekoreva ili izaziva hrišćane na neki način?“ Da li ih proziva što se ne mole, što ogovaraju, imaju idole? Odgovor se može naći u lokalnoj zajednici ili u primeni za sve hrišćane. U svakom slučaju propovedanje bez prekora i ispravke ne može u potpunosti biti biblijsko propovedanje.

Hraniti i ohrabrivati hrišćane

Zahvalni smo što propovedanje obraćenima jeste i više od prekora i ispravke. Treba raditi na hranjenju i ohrabrivanju vernika Rečju Božijom. Vernik u potpunosti zavisi od Reči. Kao što je Isus rekao: „Čovek ne živi samo od hleba, nego i od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.“ (Matej 4:4 i 5. Mojsijeva  8:3) To znači da kada hrišćanin dođe na propoved, dolazi da se nahrani rečima života.

Naravno da se vernik može hraniti Rečju Božijom i tokom nedelje, ali propovedanje igra centralnu ulogu u njegovom hranjenju. Razmislite o rečima Titu 1:1-3 gde Pavle opisuje kako se večni život manifestuje u Božijoj Reči kroz propovedanje. Hrišćane neguje i hrani propoved. Pitanje koje treba postaviti za svaki tekst: „Da li će ovo nahraniti, podržati ili ohrabriti hrišćanina?“

Malo šta me u propovedničkoj službi ohrabruje kao ovo: crkva se okuplja jer joj treba život iz propovedane reči, a ne zato što im trebam ja! Jednostavno, to je zadatak koji je meni poveren da ga obavljam, duhovna hrana koju su mi poverili da im pripremim. Kakva je privilegija da vas Bog koristi da hranite, gajite, izgrađujete i jačate njegov narod njegovom Rečju!

Posvećivati i jačati hrišćane

Sin se molio da Očeva deca budu sveta i sve više nalik na Hrista. Isus je znao da će njegovi sledbenici trpeti razna stradanja i prezir zato što su primili njegovu reč (Jovan 17:14), ali nije se molio da ih Bog uzme sa sveta. On se radije molio da budu posvećeni. Kako da hrišćani budu još svetiji? Isus se molio: „Osveštaj ih istinom – tvoja Reč je istina.“ (Jov. 17:17) Božija poruka posvećuje Božiju decu. Hrišćani se posvećuju tako što razumeju i primenjuju radosnu vest i celo Sveto pismo u životu (uporedite 2. Tim. 3:17). Sveta Reč čini narod svetim.

Naravno, posvećenje je uglavnom Božije delo. On je taj koji deluje u životu vernika (Fil. 2:3, Jevr. 13:20-21) i obezbeđuje sve što je hrišćanima potrebno kako bi ga proslavili i dali mu čast. To se upravo dešava kad poziva svete da se okupe i čuju istinu iz njegove Reči. Ne iznenađuje nas što su oni onda pokrenuti „na ljubav i dobra dela“ (Jevr. 10:24).

Propovednici imaju slavnu priliku da ih Bog koristi u životu grešnika kako bi ih ojačali da stvarno žive hrišćanski život. U prvom psalmu blagosloven čovek koji uživa u zakonu Gospodnjem poredi se sa drvetom posađenim uz potok, sa drvetom koje je jako i donosi rod. Nije teško razumeti analogiju. Hrišćanin je jak i donosi rod kad uživa u zakonu Gospodnjem. Uloga propovedi je da hrišćanin razmišlja o Božijem zakonu. Propovednik ne može da učini da čovek bude blagosloven (to čini Bog i njegov Sveti Duh!), ali ima veliku privilegiju da Božijom Rečju hrani Božiji narod. Propovednik može da bude kao potok, da verno donosi Božiju Reč i jača drvo iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.

Za razliku od računovođe koji na kraju meseca vidi stanje ili direktora koji vidi napredak kompanije, ko zna da li će propovednik ikada videti rod koji je doneo, promenjene živote ili dotaknuta srca! Najbolji rad pastora ne može se izmeriti s ove strane neba. Takav rod se ne može sakupiti u korpe. Ipak rod postoji. Propovedana Reč Božija, po milosti, posvećuje i jača grešnika pripremajući ga da i on čini dela milosti.

Izazov i rast za hrišćane

Učenici treba da napreduju u razumevanju i tumačenju Svetog pisma. Previše su nemarni što se tiče razmišljanja o propovedi za razliku od ljudi iz Verije u Delima apostolskim 17 koji su proveravali da li je to što slušaju istina. Zdravo ekspozicijsko propovedanje će za učenike biti izazov za razmišljanje i proveravanje. Kritikujući plitko propovedanje Džejms V. Aleksander je rekao:

„U tim propovedima nalazimo dosta vrednih istina, mnogo originalnih ilustracija koje nas dotaknu, bave se razumnim argumentima, imaju jaka ubeđenja i veliko pomazanje. Smatraju se govorom s propovedaonice, ali nisu otvoreni za zamerke, a što se tiče ekspozicije iz Svetog pisma, ništa su. Ne razjašnjavaju teškoće u argumentima nadahnutih pisaca, ne daju širi uvid u polje o kome im je tema, mogu ceo život da ponavljaju, a ne trude se ni najmanje da nauče zajednicu kako steći naviku zdravog tumačenja.“ [6]

Propovedi koje su izazov za hrišćane i čine da oni rastu ne moraju biti uzbudljive i teške za razumevanje (takvo propovedanje ne bi bilo verno, a bilo bi besmisleno). Propovedi koje su izazov i od kojih hrišćani rastu propovedaju ljudi koji su pažljivo proučili tekst. Pastor koji odvoji vreme da se pripremi za propoved ne mora da pita: „Kako ovaj odlomak postavlja izazov i čini da hrišćanin raste?“ jer je spreman da pusti da Božija Reč izvrši svrhu koju Bog ima (Isaija 54:10-11). Njegov trud će doneti rod kad zajednica požanje nagradu zbog njegove marljivosti.

Mi se u crkvi trudimo da budemo verni Svetom pismu bilo da propovedamo iz nekoliko stihova ili iz cele knjige u nekoliko propovedi kao što sam nedavno propovedao o Jovu. Prvi put su se studenti pridružili crkvi jer ih propovedanje izaziva na rast. Jedan stariji par mi je nedavno rekao da im se sviđa da dolaze jer su posle za vreme ručka vodili duhove diskusije o propovedi. Mislim da niko ne bi rekao da sjajno komuniciramo sa svetom, niti da su moje propovedi uzbudljive. Imamo još mnogo da rastemo. Ali po Božijoj milosti otvaramo Božiju Reč i to jeste uzbudljivo i menja živote!

Hrišćani se trude da propovedaju u skladu sa Svetim pismom, što znači da su tu uključeni i prekor i ispravka i hrana i ohrabrenje i posvećenje i snaga i izazov i rast.

Govorili smo o propovedanju ne-hrišćanima i hrišćanima i ovde je normalno da završimo. Ali propovednici moraju da budu osetljivi na još jednu kategoriju ljudi: na članove crkve.

PROPOVEDAJTE ČLANOVIMA CRKVE KAO TELU

U većini crkava najveći deo zajednice čine muškarci i žene koji su posvećeni tom mestu, službi i jedni drugima. Da li je to važno za propovedanje? Mislim da jeste.

Pavle opisuje zajednicu vernih u Kolosu kao one koji se „drže Glave, od koje celo Telo, poduprto i povezano zglobovima i žilama, raste Božijim rastom.“ (Kološanima 2:19) To nisu samo učenici. To su učenici ukorenjeni u crkvi u Kolosu i rastu Božijim rastom. U Kološanima 3:15-16 Pavle nastavlja: „Neka Hristov mir, na koji ste pozvani u jednom telu, vlada u vašem srcu i budite zahvalni. Neka Hristova reč u vama bogato prebiva dok sa svom mudrošću poučavate i opominjete jedan drugoga i dok sa zahvalnošću u svom srcu pevate psalme, hvalospeve i duhovne pesme Bogu.“ Obratite pažnju da se Pavle lokalnoj crkvi obraća kao jednom telu i podseća ih da će biti ujedinjeni Hristovom Rečju. To će biti svaki put kad se okupe da pevaju iz Svetog pisma i slušaju propoved iz Svetog pisma. 

Pavle se ovde ne obraća hrišćanima kao pojedincima nego kao članovima određene crkve. Njihovo okupljanje stvara jedinstvo ne zato što su geografski bliže, nego zato što je Hristova Reč došla da boravi u njima dok dele isto naučavanje i iste savete. Nalaze se pod istim autoritetom jer su prepoznali Hrista kao glavu crkve.

Isto važi i za lokalnu crkvu u današnje vreme. Jedan od načina da se dođe do jedinstva članova jeste propovedanjem Reči Božije. Žan Kalvin je došao do tog zaključka kad je opisivao službu propovednika. Propovednik je onaj koji donosi jedinstvo telu. Komentarišući jednu nadu, jednog Gospoda, jednu veru i jedno krštenje u crkvi iz poslanice Efescima 4 Kalvin je napisao:

„Pavle u tim rečima pokazuje da je služba ljudi koje Bog koristi da napravi red u crkvi važna veza kako bi se vernici ujedinili u jedno telo. . . Način na koji Bog radi je ovakav: raspodelio je darove crkvi kroz one koji služe i time pokazuje da je tamo prisutan, pokazuje silu svog Duha i sprečava crkvu da postane besmislena i besplodna. Na taj način se vernici obnavljaju, a telo Hristovo izgrađuje. Na taj način rastemo u njemu koji je Glava i pridružujemo se jedni drugima. Na taj način svi dolazimo u Hristovo jedinstvo i dokle god to proroštvo cveta sve sluge su dobrodošle i ne preziremo njegovu doktrinu. Ko god hoće da se otarasi takvog šablona crkvenog reda ili ga prezire i smatra nebitnim, kuje zaveru da uništi Crkvu.“ [7]

Zašto od članova praviti zajedničko telo kad mnoge crkve rastu uvećavajući broj onih koji nisu članovi? Zato što Biblija kaže da su važni oni pojedinci koji su deo lokalne crkve, kako vidimo u novozavetnim poslanicama. Hrišćanstvo se živi u kontekstu ljudi s različitim pozadinama koji dele evanđelje – to je uvek bila crkva. To ima radikalno značenje. Kao što je Pavle napisao: „Ako jedan ud pati, svi udovi pate s njim i ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim“. (1. Korinćanima 12:26). To znači da zasučemo rukave i budemo u zajednici gde se jedni drugima uplićemo u život.

Biblijsko propovedanje treba redovno da se obraća hrišćanima ne samo kao pojedincima nego kao onima koji su se jedan drugome posvetili da budu određeno lokalno telo. Za svaki tekst postavite pitanje: „Kako ovaj odlomak može da se primeni na život nas, zajednicu vernih?” Možda je čudno obraćati se samo članovima crkve, ali koliko je to obavezujuća vizija i za one koji ne idu u crkvu i za one koji flertuju sa crkvom umesto da joj se posvete! Pastor pokazuje da ceni one hrišćane koji su se priključili crkvi i još važnije, pokazuje ljubav prema Božijoj Reči koja ujedninjuje članove crkve kad im se obraća kao telu dok propoveda.

ZAKLJUČAK

Dok razmišljam o pitanju: „Kome propovednik propoveda?“, u glavi mi odzvanjaju reči Pitera Adama, vikara crkve Sent Džud u Karltonu u Australiji, koji je napisao: „Ako smo sluge Božije i Hristove, i sluge njegove Reči, onda i propovednik ima poziv da bude sluga za Božiji narod.“ [8] Da, mislim da propovednik treba da bude osetljiv na one koji ne idu u crkvu. Ali ako se usmerimo samo na njih, poruka se može izgubiti ili razvodniti pa će narod ostati gladan. To nije lepo za videti. Važno je propovedati onima koji ne idu u crkvu, ali je važnije prvenstveno se usredsrediti na hrišćane i zapamtiti koliko je vredno redovno govoriti onim vernicima koji su se posvetili lokalnoj crkvi.

---

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.