Discipliniranje u crkvi

Šta biste mislili o treneru koji daje uputstva igračima, a nikad im ne daje da vežbaju? Ili o nastavniku matematike koji objašnjava, ali nikad ne ispravlja greške đacima? Ili o doktoru koji govori o zdravlju, a ignoriše rak?

Verovatno biste rekli da rade samo pola svog posla. Atletski treninzi podrazumevaju i uputstva i vežbu. Podučavanje zahteva i objašnjenje i ispravku. Za lečenje je neophodno ohrabrivati zdrav način života i boriti se protiv bolesti. Je l’ tako?

Dobro, a šta mislite o crkvi koja podučava i pravi učenike, ali ne praktikuje disciplinovanje u crkvi? Da li vam to ima smisla? Pretpostavljam da u mnogim crkvama ima smisla, jer svaka crkva podučava i stvara učenike, ali mali broj njih ima disciplinovanje u crkvi. Problem je što učenici bez discipline imaju smisla koliko i lekar koji ignoriše tumor.

Razumem nevoljnost da se praktikuje disciplinovanje u crkvi. To je teško iz velikog broja razloga. Ipak ta nevoljnost da se praktikuje disciplinovanje, nevoljnost koju mnogi osećaju, može da sugeriše da mislimo da smo mudriji od Boga i da volimo ljude više nego on. Ipak, „koga Bog voli, toga i vaspitava stegom i kažnjava svakog koga prihvati kao sina“ (Jevr. 12:6). Bolji smo od Boga?

Bog disciplinuje svoju decu radi njihovog života, rasta i zdravlja: „Bog to čini za naše dobro, da bismo imali udela u njegovoj svetosti“ (Jevr. 12:10). Da, bolno je, ali se isplati. „Ni jedna stega u prvi mah ne izgleda prijatna, nego bolna, ali kasnije daje plod mira i pravednosti onima koji su njome izvežbani“ (Jevr. 12:11). Plod mira i pravednosti! To je prelepa slika.

Disciplinovanje u crkvi na kraju dovede do rasta crkve jer orezivanje ruža dovede do više ruža. Drugim rečima disciplinovanje u crkvi je jedan od aspekata učeništva. Reči „učenik“ i „disciplina“ imaju isti koren na latinskom. Obe reči su preuzete iz školstva koje uključuje podučavanje i disciplinovanje. Ne iznenađuje praksa da se vekovima koriste izrazi „razvojna disciplina“ i „korektivna disciplina“.

Moj cilj je da u uvodu čitaocu predstavim osnove korektivnog disciplinovanja u crkvi – šta, kad i kako i još par reči o tome zašto.

ŠTA JE DISCIPLINOVANJE U CRKVI?

Šta je to korektivno disciplinovanje u crkvi? Disciplinovanje u crkvi je proces ispavljanja greha u životu crkve i njenih članova. To može da znači da se greh ispravlja u privatnom razgovoru uz upozorenje. Može da znači i ispravljanje greha isključivanjem člana iz crkve. Disciplinovanje u crkvi se može sprovoditi na mnogobrojne načine, ali je cilj uvek ispraviti kršenje Božijeg zakona u Božijem narodu.

Nije kazna, nego lek, proročki, u malom

Ispravljanje greha nije kazna, nije sprovođenje Božije pravde samo po sebi. To je lek, proroštvo i and proleptic. Kad kažem lek mislim da pomaže pojedincu i zajednici da napreduje u pobožnosti, da sve više liči na Boga. Ako jedan član crkve ogovara ili kleveće, drugi član treba da ispravi taj greh tako da ogovarač prestane da ogovara i počne da govori reči ljubavi umesto toga. Bog ne koristi reči da povredi, takav treba da je i njegov narod.

Kad kažemo da je disciplinovanje u crkvi proročko to znači da obasjava greške i grehe svetlošću istine. Razotkriva rak kod pojedinca ili crkve tako da se taj rak može odstraniti. Greh je majstor prerušavanja. Ogovaranje, na primer, voli da nosi masku „pobožne zabrinutosti“. Ogovarač možda misli da su njegove reči razumne, čak i brižne. Ipak, učenik ume da razotkrije greh. Razotkriva greh i grešniku i svima koji su uključeni kako bi svi iz njega nešto naučili i imali koristi.

Kad kažem da je disciplinovanje proleptičko, mislim da je ono u sadašnjosti slika i upozorenje o većem sudu koji će doći (na primer, 1.Kor. 5:5). Takvo upozorenje ne znači ništa ako nije irečeno u milosti. Zamislite učitelja koji sve vreme đaku daje prolazne ocene za zadatke koji nisu prolazni iz straha da ga ne obeshrabri, a obori ga tek na kraju godine. To nije milost! Isto tako disciplinovanje u crkvi je iskazivanje ljubavi osobi uhvaćenoj u grehu: „Pazi, veća kazna te čeka ako nastaviš da ideš tim putem. Molim te, odmah se vrati.”

Nije ništa iznenađujuće što ljudi ne vole disciplinovanje. Teško je. Ali koliko je Bog milostiv da upozorava svoj narod da dolazi još veći sud u odnosu na male reakcije sada!

Biblijsko-teološki temelj

Pozadina disciplinovanja u crkvi je veliki projekat istorije otkupljenja – projekat da Bog obnovi odnos sa palim čovečanstvom kada će oni videti Boga koji je blagonaklon prema njima i daje život i vlada svim stvorenim (1. Mojs. 1:26-28; 3:1-6).

Adam i Eva su slika Boga. Kao i izraelsko carstvo. Adam i Eva nisu uspeli da predstave Božiju vladavinu, hteli su da vladaju po svom, a posledica toga je da su isterani iz Božijeg mesta, iz vrta. Izrael nije uspeo da održi Božiji zakon i bude ogledalo Božijeg karaktera za sve narode i kao posledica i oni su bili u izgnanstvu.

Mi smo bića stvorena na Božiju sliku i naša dela govore o njemu kao što ogledala predstavljaju ono što je pred njima. Problem je što je palo čovečanstvo iskrivilo sliku o Bogu kao ona kriva ogledala u cirkusu. Pošto palo čovečanstvo laže, na primer, svet je zaključio da se ni Božijim rečima ne može verovati. Sigurno je i on lažljivac. Kakva su stvorenja, sigurno je takav i stvoritelj.

Zahvalni smo za jednog Adamovog sina, sina Izraela koji je savršeno ispunio Božiji zakon. To je onaj isti koga Pavle opisuje kao „sliku nevidljivog Boga“ (Kol. 1:15). Za one koji su jedno sa tim Sinom se kaže da su ista „slika“, što učimo kako da budemo kroz život crkve „iz slave u slavu“ (pogledajte 2. Kor. 3:18; Rimlj. 8:29; 1. Kor. 15:49; Kol. 3:9-10).

Lokalne crkve treba da budu ta mesta na zemlji gde će narodi moći da dođu i pronađu ljude koji stalno sve više liče na Boga, istinito i iskreno. Dok svet gleda svetost, ljubav i jedinstvo lokalne crkve bolje će razumeti kakav je Bog i daće mu slavu (na primer, Matej 5:14-16; Jovan 13:34-35; 1. Petrova 2:12). Disciplinovanje u crkvi je, dakle, reakcija crkve kad neko od njenih članova ne predstavlja Božiju svetost, ljubav ili jedinstvo i tako je neposlušan Bogu. To je pokušaj ispravljanja lažne slike u Hristovom telu, kao kad glancamo ogledalo i čistimo ga od prljavštine.

Određeni tekstovi

Isus lokalnim zajednicama daje autoritet da disciplinuju svoje članove u evanđelju po Mateju 16:16-19 i 18:15-20. Moć ključa da sveže i razveže na zemlji prvi put se pominje u evanđelju po Mateju 16:18 i predaje se lokalnoj zajednici u evanđelju po Mateju 18:15-20, što ćemo kasnije pažljivije razmotriti.

Pavle opisuje proces disciplinovanja u crkvi na više mesta uključujući i 1. Korinćanima 5, 2. Korinćanima 2:6, Galatima 6:1, Efescima 5:11, 1. Solunjanima 5:14, 2. Solunjanima 3:6-15, 1. Timotiju 5:19-20, 2. Timotiju 3:5 i Titu 3:9-11.

Jovan govori o jednoj vrsti disciplinovanja u 2. Jovanovoj u 10. stihu. Juda izgleda da to ima na umu kad piše stihove 22 i 23. Mogli bismo da pomenemo još primera. Ali stvarno, Isus i drugi pisci Biblije imaju na umu disciplinovanje u crkvi svaki put kad slušaocima kažu da isprave greh u zajedničkom životu.

KADA CRKVA TREBA DA SPROVEDE DISCIPLINOVANJE?

Kada crkva treba da sprovede disciplinovanje? Ukratko, kad neko sagreši. Ali odgovor može biti i drugačiji u zavisnosti da li govorimo o formalnom ili neformalnom disciplinovanju. Iskoristiću razliku koju pominje Džej Adams između suočavanja u četiri oka i suočavanja sa celom zajednicom.

Svaki greh, ozbiljan ili ne, može da dovede do prekora kada su dva brata ili sestre nasamo. Ne kažem da treba da prekorevamo svaki greh koji svaki član crkve učini. Jednostavno, o svakom grehu, koliko god mali bio, dva hrišćanina mogu s ljubavlju o njemu porazgovarati nasamo i mudro.

Kad se pitamo koji gresi zahtevaju formalno disciplinovanje pred celom zajednicom moramo biti pažljiviji.

Biblijski spisak

Stare teologije su imale spiskove kada priliči sprovesti formalno disciplinovanje. Na primer, sveštenik Kongregacione crkve Džon Ejndžel Džejms je rekao da se pet prekršaja treba disciplinovati: (1.) skandalozni poroci i nemoral (na primer, 1. Kor. 5:11-13); (2.) poricanje hrišćanske doktrine (na primer, Gal. 1:8; 2. Tim. 2:17-21; 1. Tim. 6:35; 2. Jovanova od 10. stiha na dalje); (3.) razjedinjavanje crkve (Titu 3:10); (4.) nepomaganje bliskom rođaku kad je u potrebi (na primer, 1. Tim. 5:8); (5.) nepomirljivo neprijateljstvo (na primer, Mat. 18:7).[1]

Takvi spiskovi mogu biti korisni u nekoj meri. Obratite pažnju da je svaki od opisanih greha ozbiljan i manifestuje se spolja. To nisu samo unutrašnji gresi srca, nego se mogu videti očima i čuti ušima. Zbog te spoljašnje manifestacije pružaju lažnu sliku o hrišćanstvu i svetu i crkvi.

Ipak takav spisak nema veliki broj greha o kojima Sveto pismo ne govori (kao abortus). Sem toga, tekstovi o disciplinovanju u crkvi možda pominju samo jedan greh kao u Prvoj poslanici Korinćanima 5 gde se govori o tome da je neko spavao sa ženom svog oca, ali Pavle sigurno ne misli da crkve disciplinuju samo zbog tog greha. Kako da crkve procene za ostale grehe na osnovu tog greha?

Spoljašnji, ozbiljni, nepokajani

Jedan od načina da sumiramo podatke koje imamo u Biblije je da kažemo da se formalno disciplinovanje zahteva kada su gresi otvoreni, ozbiljni i nepokajani. Greh mora imati spoljašnju manifestaciju. Mora biti nešto što se vidi i čuje. Crkve ne treba prebrzo da izbacuju ljude čim posumnjaju na nečiju pohlepu ili ponos u srcu. Ne kažem da gresi u srcu nisu ozbiljni. Gospod zna da jedni drugima ne vidimo srce,a problem srca će vremenom izaći na videlo u svakom slučaju (1. Sam. 16:7; Mat. 7:17 i dalje; Marko 7:21).

Drugo, greh mora biti ozbiljan. Na primer, mogu da primetim da neki brat preteruje sa detaljima u priči i mogu nasamo da se suočim s njim zbog toga. Čak i ako to poriče, verovatno neću da ga vučem pred crkvu. Zašto neću? Prvo, izmišljanje i ulepšavanje priče ima koren u mnogo značajnijim i nevidljivim gresima kao što su idolopoklonstvo i samo-opravdanje. Za te grehe hoću da provedem vreme nasamo sa osobom i razgovaram o tome. Drugo, ako svaki mali greh u crkvi prozivamo stvorićemo paranoju i gurnuti crkvu u legalizam. Treće, negde jasno treba primeniti ono da ljubav pokriva mnoštvo greha u životu crkve (1. Petrova 4:8). Ne treba svaki greh proganjati do kraja. Hvala Bogu, on to nije uradio s nama.

Na kraju, formalno disciplinovanje u crkvi mora se sprovesti kad je greh nepokajan. Osoba u ozbiljnom grehu je nasamo suočena s Božijim zapovestima u Svetom pismu, ali odbija da prestane da čini greh. Izgleda da ta osoba više vrednuje greh nego Isusa. Može biti jedan izuzetak, a o njemu ćemo kasnije.

Sva tri faktora su bila prisutna u mom prvom iskustvu sa korektinim disciplinovanjem u crkvi. Osoba o kojoj se radilo mi je bila dobar prijatelj i partner za trčanje. Ni ja ni crkva nismo bili svesni da se upustio u seksualni greh, bar ne dok mi to nije rekao jednog dana dok smo ručali zajedno. Odmah sam ga pitao da li zna šta Biblija kaže o tome i znao je. Ali rekao mi je da se pomirio s Bogom. Molio sam ga da se pokaje. I drugi ljudi takođe kasnije. Ali svima nam je rekao istu stvar: „Bog nema ništa protiv.“ Posle nekoliko meseci takvih razgovora crkva ga je zvanično isključila iz zajednice. Njegov greh je bio ozbiljan, nepokajan i jasno se manifestovao spolja. Taj greh bi poveo druge ljude i u crkvi i van crkve na stranputicu u pogledu toga šta znači biti hrišćanin. Crkva je provela nekoliko meseci trudeći se oko tog čoveka. Voleli smo ga. Želeli smo da se okrene od greha i zna da je Isus vredniji od svega što svet nudi. Ipak, skoro odmah je bilo jasno da nije imao nameru da prestane. Bio je odlučan. Imao je izbor: greh i Reč Božija i izabrao je greh. Zato je crkva formalno reagovala.

KAKO CRKVA TREBA DA PRAKTIKUJE DISCIPLINOVANJE?

Kako crkva treba da praktikuje disciplinovanje? Isus nam osnovne crte daje u Mateju 18:15-17. On kaže učenicima:

„Ako tvoj brat zgreši protiv tebe, idi i nasamo ga prekori. Ako te posluša, ponovo si stekao brata. A ako te ne posluša, povedi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se svaka stvar utvrdi na osnovu svedočenja dva ili tri svedoka. Ako ni njih ne posluša, obavesti crkvu. Pa ako ni crkvu ne posluša, odnosi se prema njemu kao prema neznabošcu ili cariniku.“

Obratite pažnju da se uvreda dešava između dva brata i da reakcija ne treba da ide dalje nego što je potrebno da bi došlo do pomirenja. Isus opisuje taj proces u četiri koraka.

Četiri osnovna koraka

1. Ako problem greha mogu da reše dve osobe same, slučaj je zatvoren.
2. Ako ne mogu da ga reše, onaj kome je učinjeno zlo treba da dovede još dvoje ili troje tako „da se svaka stvar utvrdi na osnovu svedočenja dva ili tri svedoka“ (Mat. 18:16). Isus ovo uzima iz 5. Mojsijeve 19, a kontekst je zaštita ljudi od lažnih optužbi. 5. Mojsijeva u stvari zahteva „temeljnu istragu“ kad god postoji neka sumnja u vezi sa zločinom (5. Mojs. 19:18). Mislim da Isus isto tako misli da Hrišćani treba da se zauzmu za istinu i pravdu, što podrazumeva vredno ispitivanje. Dva ili tri svedoka treba da budu u stanju da potvrde da je došlo do ozbiljnog vidljivog prekršaja i da se počinilac ne kaje. Nadamo se da će uključivanje još ljudi ili urazumiti počinioca ili će onaj kome je učinjeno zlo shvatiti da ne mora da se toliko vređa. I ovaj i prethodni korak mogu da se pređu tokom nekoliko sastanaka, kako već smatrate da je najmudrije.
3. Ako intervencija dvoje ili troje ljudi ne dovede do rešenja, onda se uvređenom savetuje da slučaj iznese crkvi (Mat. 18:17a). U mojoj zajednici se to obično radi uz posredstvo starešina jer je Gospod crkvi dao starešine da nadgledaju sva crkvena dešavanja (1. Tim. 5:17; Jevr. 13:17; 1. Petr. 5:2). Starešine će objaviti ime osobe koja ima vidljivi, ozbiljni i nepokajani greh. Oni će ukratko opisati taj greh i to ne tako da se neko sablazni ili da se bespotrebno osramoti neki član porodice. Onda obično zajednici daju dva meseca da se trude oko grešnika i pozovu ga na pokajanje.
4. Poslednji korak disciplinovanja u crkvi je isključenje iz zajednice ili članstva crkve, što u suštini znači udaljavanje od Gospodnjeg stola: „ako ni crkvu ne posluša, odnosi se prema njemu kao prema neznabošcu ili cariniku“ (Mat. 18:17b). Treba se prema njemu odnositi kao prema ljudima van Božijeg zaveta, kao prema nekome ko ne učestvuje u Hristovom zavetnom jelu (mada će ga verovatno ohrabriti da nastavi da dolazi u crkvu – pogledajte diskusiju niže). Naša zajednica preduzima ovaj korak nakon što prođe dva meseca, a osoba odbija da ostavi greh. Dva meseca je proizvoljan broj. Predstavlja vreme koje našoj crkvi odgovara zbog redovnih sastanaka članova crkve. U svakom zasebnom slučaju crkva može ubrzati ili usporiti taj raspored, po potrebi.

Zašto usporiti ili ubrzati taj proces?

Neki put proces disciplinovanja treba da ide sporo. Na primer kada je grešnik bar malo zainteresovan da se bori protiv greha. Ne treba uzeti u obzir samo prirodu greha, već i prirodu samog grešnika. Da kažem to otvoreno, različiti grešnici zahtevaju različitu strategiju. Kako nas Pavle savetuje: „opominjite dokone, bodrite malodušne, pomažite slabima, sa svima budite strpljivi“ (1. Sol. 5:14). Nekad nije odmah očigledno da li je osoba lenja ili nezainteresovana po pitanju greha ili je iskreno slaba.

Sećam se kad sam radio s jednim bratom koji je bio zavisnik, neko vreme nisam bio siguran da li samo daje izgovore za moralne lapsuse ili mu je duša stvarno slaba i loše oblikovana zbog godina koje je proveo u grehu i da mu je zbog toga teže da prestane da čini greh. Odgovori na takva pitanja utiču na vreme, koliko brzo će se proces disciplinovanja odvijati.

Ponekad proces disciplinovanja treba ubrzati, a to znači da ćemo možda morati da preskočimo par koraka koje je Isus opisao u evanđelju po Mateju 18. Opravdano je ubrzati procesa disciplinovanja u sledećim slučajevima: (1.) podela crkve i (2.) javni skandal (t.j. greh koji pogrešno predstavlja Hrista u društvenoj zajednici van crkve). Što se tiče prve kategorije Pavle kaže: „Čoveka koji unosi razdor opomeni jednom, pa drugi put, a potom ga se kloni“ (Tit 3:10). Nije potpuno jasno kakav proces Pavle ima na umu. Ali njegove reči sugerišu da crkva treba brzo i odlučno da reaguje na one koji dele crkvu kako bi je sačuvali.

Još brži proces nalazimo u 1. poslanici Korinćanima 5 gde Pavle poziva vernike da iz zajednice odmah uklone osobu za koju se zna da je uključena u javni, skandalozni greh, t.j. greh koji ni bezbožnici ne odobravaju. Pavle čak ne kaže crkvi da takvog čoveka upozori kako bi se pokajao. Samo kaže „predajte tog čoveka satani“ (stih 5a).

Zašto preskočiti pitanje pokajanja i ne dati čoveku još jednu šansu? Ne znači da Pavla ne zanima pokajanje ili druga šansa. On samo kaže crkvi da ukloni iz zajednice tog čoveka „da mu se duh spase na Dan Gospodnji“ (stih 5b). Pavle je sigurno za to da se čovek kasnije opet pridruži crkvi ako dokaže da se pokajao (pogledajte 2. Kor. 2:5-8). Ali ovde je poenta da je njegov greh javan i javno govori nešto pogrešno o Hristu. Zato crkva mora jednako javno da reaguje pred svetom: „Ovo nije prihvatljivo! Hrišćani ovo ne rade!“

Nakon što smo to pomenuli, vredi razmotriti 1. Korinćanima 5 jer se tu ne radi o tome da li čovek čini greh ili ne. To je neosporiva činjenica. Međutim, ako nije sigurno da li je greh počinjen ili nije, čak i ako se radi o skandaloznom grehu, crkva treba da zaustavi proces dovoljno dugo da bi mogla temeljno da istraži slučaj kako Isus kaže u Mateju 18. Na primer, crkva ne treba da disciplinuje nekoga za proneveru novca (što je javan i skandalozan greh) na osnovu govorkanja, a da se posle desi da svetovni sud odbaci slučaj nakon tri meseca zbog nedovoljnih dokaza.

Kada onda crkva treba da razmotri ubrzavanje procesa disciplinovanja? Crkva može da odluči da je mudrije ubrzati proces kada: (1.) postoji direktna pretnja razdvajanja crkve ili (2.) kada postoji greh koji bi načinio veliku štetu Hristovom imenu u okruženju. Nema precizne formule kada se linija prelazi i crkva dobro radi kada odredi pobožne starešine koje će nadledati takve teške slučajeve.

Prisustvovanje i obnovljenje

Članovi crkve se često pitaju da li osoba koja je isključena iz članstva i Gospodnje trpeze može da nastavi da prisustvuje crkvenim nedeljnim sastancima i kako da se postave prema toj osobi tokom nedelje. Novi zavet o tome govori na nekoliko mesta (1. Korinćanima 5:9, 11; 2. Solunjanima 3:6, 14-15; 2. Timoteju 3:5; Titu 3:10; 2. Jovanova 10.st.) i u različitim okolnostima zahteva različitu reakciju. Ali uputstva koja su nam dale starešine u mojoj crkvi imaju dve tačke:

• Sem u slučajevima kad je prisutnost nepokajane osobe fizička pretnja za zajednicu, dobrodošla je na nedeljnim okupljanjima. Nema boljeg mesta za tu osobu nego da sedi tamo gde se propoveda Božija Reč.
• Iako članovi porodice osobe koja se disciplinuje svakako treba da nastave da ispunjavaju porodične obaveze u skladu s Biblijom (na pr. Ef. 6:1-3; 1.Tim. 5:8; 1.Petr. 3:1-2), odnos članova crkve sa tom osobom treba značajno da se promeni. Razgovori s tom osobom ne treba da budu opušteni i prijateljski, već namerno usmereni razgovori o pokajanju.

Obnovljenje zajedništva sa crkvom dešava se tek kad se pokažu znaci iskrenog pokajanja. Kako iskreno pokajanje izgleda zavisi od prirode greha koji je počinjen. Nekad je pokajanje crno-belo, kao kad čovek napusti ženu. Za njega je pokajanje da se vrati ženi, jednostavno je i jasno. Nekad pokajanje ne znači u potpunosti pobediti greh, već pokazati predanost u borbi protiv tog greha, kao kod nekoga ko se bori sa zavisnošću.

Pitanje iskrenog pokajanja je teško i zahteva veliku mudrost. Oprez mora biti u ravnoteži sa saosećanjem. Potrebno je da prođe neko vreme da se pokažu rodovi pokajanja, ali ne previše vremena (pogledajte 2. Kor. 2:5-8). Kad crkva odluči da vrati pokajanu osobu u zajednicu i za Gospodnju trpezu, nema govora o probnom periodu niti da je ta osoba sad drugorazredni član. Crkva treba javno da objavi da je oprostila (Jovan 20:23), da potvrdi da voli osobu koja se pokajala (2.Kor. 2:8) i da proslavi (Luka 15:24).

ZAŠTO CRKVA TREBA DA PRAKTIKUJE DISCIPLINOVANJE?

Kad crkva ide ka tome da praktikuje disciplinovanje često će se naći u pravim životnim situacijama koje su kopleksne i za koje ne postoji odgovarajući primer u Svetom pismu koji bi joj pomogao da vidi sve slojeve slučaja. Neće uvek biti jasno da li treba disciplinovati javno ni koliko dugačak treba da bude taj proces, kao ni da li se onaj ko je kriv stvarno kaje, itd.

Dok zajednica i starešine prolaze kroz te kompleksne stvari moraju imati na umu da je crkva, pre svega, pozvana da čuva ime i slavu Isusa Hrista. U suštini disciplinovanje u crkvi je tu radi zaštite Hristove reputacije i crkva na osnovu toga odlučuje da li je neko i dalje njen član ako životom jako loše predstavlja Hrista. Gresi i okolnosti greha jako variraju, ali ovo pitanje uvek treba da bude misao vodilja za crkvu: „Kako će se u grehu ovog grešnika i u našoj reakciji na njega ogledati sveta Hristova ljubav?“

Na kraju krajeva, brinuti o Hristovoj reputaciji znači brinuti o dobru za nevernike. Kad crkva ne disciplinuje počne da liči na svet. Onda je kao so koja je postala bljutava i koja je dobra samo da se izbaci i izgazi (Matej 5:13). Uopšte nije svedočanstvo za svet izgubljen u tami.

Takođe, brinuti o Hristovoj reputaciji znači brinuti o članovima crkve. Hrišćani bi trebalo da žele da liče na Hrista, a disciplinovanje u crkvi nam pomaže da tu svetu sliku održimo jasnom. Članovi se  podsete da treba više da paze na svoj život kad god dođe do formalnog disciplinovanja. Džejms iz Kongregacione crkve je to odlično sažeo: „Prednosti disciplinovanja su očigledne. Ona ispravlja savijene, otkriva licemere, širi zdrav strah kroz crkvu, podstiče ljude na budnost i molitvu, bespogovorno dokazuje činjenicu da su ljudi slabi i pokazuje posledice toga i povrh svega, javno svedoči protiv nepravednosti.“ [2]

Na kraju, brinuti o Hristovoj reputaciji znači brinuti o pojedincu koji je uhvaćen u grehu. U 1. poslanici Korinćanima 5 Pavle je znao da će najbolje pokazati ljubav kad ukloni tu osobu iz zajednice „da mu se duh spase na Dan Gospodnji” (1. Kor. 5:5).

Zašto praktikovati disciplinovanje u crkvi? Za dobro tog pojedinca, za dobro nevernika, za dobro crkve i za slavu Isusa Hrista. [3] Ako te osnovne ciljeve imamo na umu pomoći ćemo crkvi i starešinama da pređu sa jednog teškog slučaja na sledeći znajući da će Božija ljubav i milost pobediti čak i kad naše fali.

---

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.