Nema primene? Onda niste ni propovedali

Da li ste nekad sedeli u učionici i pitali se u čemu je smisao onoga što slušate? Ja se jasno sećam tog osećaja dok sam se borio s matematikom na fakultetu. Predavali su nam kao da je primena principa očigledna. Možda je i bila za štrebere. Ali meni, kome je glavni predmet bio engleska književnost, matematika je bila neprestana i loša vežba za apstraktno razmišljanje. Nikad nisam razumeo njenu primenu u stvarnom svetu. Bilo mi je teško da shvatim zašto moram da znam vrednost nečega što se bliži beskonačnosti, ali je nikada ne dostiže.

A ako ste majstor za matematiku setite se kako ste se osećali kad je trebalo da diskutujete o Šekspirovim sonetima.

OBJAŠNJENJE ≠ PRIMENA

Ne pokušavam da se setim loših stvari. Samo se pitam da li su neki od propovednika krivi što članove crkve stavljaju na duhovni nivo početnika u matematici ili pisanju sastava svake nedelje. Mi smo, kao i mnogi profesori stručni u raznim poljima, strastveni u vezi s našom temom i dobro smo se spremili. Umemo da odgovorimo na pitanja koristeći glagole u različitim vremenima na grčkom i hebrejskom i znamo istorijsku i kulturološku pozadinu drevnog Bliskog istoka. Možemo da primetimo obrnute paralele u tekstu pre nego što ljudi shvate šta je to. Spremni smo i da objasnimo zašto su obrazovani prevodioci neke stvari pogrešno shvatili i da treba da se drže našeg prevoda.

Uprkos tom bogatstvu znanja i razumevanje koje strastveno prenosimo crkvi kao dragocene stvari iz uvoza, crkva slabo razume šta da radi sa tim svim. Znaju da je to bitno – jer je to Božija Reč. Čak znaju da to treba da bude Božija Reč za njih. Ali nakon što im objasnimo, u suštini kažemo: „Sad je sve na vama. Morate sami da shvatite kako da je sami primenite.“ Ili još gore, ostavimo ljude da se osećaju posramljeno i neduhovno jer ne znaju kako da primene Reč dok je to nama jasno i očigledno.

Prosto, nije dovoljno da mi, propovednici, objasnimo tekst zajednici. Ako hoćemo da budemo dobri pastiri, moramo još danas da primenimo taj tekst na život onih koji slušaju.

Pa zašto to ne radimo? Mislim da ima nekoliko razloga.

Prvo, primena je težak zadatak. Ako uporedimo kompleksnost ljudskog srca i njegovo stanje, analiza gramatike i konteksta je mačji kašalj.

Drugo, primena je subjektivna stvar. Znam kad sam rekao ispravnu rečenicu ili tačno analizirao glagol. Ali, kako da znam da sam ispravno primenio Reč?

Treće, primena je kompleksna. Tekst ima glavnu svrhu. Ali ima još primena, možda ih ima onoliko koliko ima slušalaca. Hvata nas trema kad pomislimo na bezbroj opcija za primenu.

Četvrto, primena je lična stvar. Čim počnem da razmišljam kako da neki tekst primenimo u crkvi, ne mogu da se ne suočim sa tim kako da primenim taj tekst na sebe. Nekad bih radije da ga objasnim, nego da ga primenim.

Svi ovi razlozi postoje zbog naše telesnosti i želje da izbegnemo naporan rad koji nam ne ide ili da izbegnemo savest. Zato za sve te izgovore jednostavno treba da se pokajemo.

PRIMENA ≠ UVERENJE U SAVESTI

Postoji i peti, teološki razlog zbog kog neki od nas zanemare primenu u propovedi. Uvereni smo da je primena tuđa stvar i da nismo za to plaćeni. Zar nije zadatak Svetog Duha da deluje na srce osobe da bi ona primenila tekst? Ako kažem primenu, a crkva je ne primeni, zar ih nisam oslobodio odgovornosti? Ali, ako kažem istinu i sklonim se, onda će Sveti Duh imati mesta da deluje. On će to učiniti mnogo bolje od mene, u svakom slučaju.

Čuo sam cenjene moderne propovednike kako više puta to govore. Ali, uz sve poštovanje, mislim da je takva opaska nebiblijska i teološki zbunjujuća. Zabuna nastaje kad se primena zameni uverenjem. Uverenje u savesti o grehu, pravednosti i sudu je delo Svetog Duha (Jovan 16:8). Niko sem Svetog Duha ne može da nas stvarno uveri u savesti. Ako pokušamo to da uradimo umesto njega spuštamo se na legalizam. Zašto? Zato što je uverenje u savesti pitanje srca. Osoba je uverena ne samo da je nešto istina, nego i da je ona sama odgovorna pred Bogom za tu istinu i da mora nešto da uradi zbog nje.

Primena je drugačija od uverenja u savesti. Iako joj je cilj srce, ona je usmerena na razum. Ako egzegeza zahteva da shvatimo originalni kontekst nekog teksta, primena je istraživanje savremenog konteksta u kome mi taj tekst slušamo. Tiče se prepoznavanja životnih kategorija, etike i razumevanja gde tačno ta Hristova Reč treba bogato da prebiva (Kološanima 3:16). Svako od nas ima tendenciju da sluša kroz svoje filtere i u odnosu na svoje iskustvo. Zato kad se pastor trudi da primeni Reč imamo priliku da razmatramo značaj tog odlomka onako kako ranije nismo ili kako sami ne bi.

Dakle, na primer, kad god čujem stih Jovan 3:16 odmah se setim svog poziva da evangeliziram. To je moja prirodna, skoro refleksivna lična primena tog stiha. Ali ako pažljivo homiletički razmišljam o primeni možda ću dublje da razmišljam o Božijoj ljubavi prema meni ili o tome šta znači to da u Hristu imam večni život. Šireći svoje shvatanje mogućih primena tog jednog stiha, Jovan 3:16, on počinje mnogo bogatije da prebiva u mom životu. Nisam preuzeo zadatak koji Sveti Duh ima, dobra primena uvećava prilike da me On uveri.

IZBEGAVANJE PRIMENE NIJE BIBLIJSKI

Izbegavanje primene jednostavno nije biblijski. Primena je upravo ono što vidimo da propovednici i učitelji Božije Reči na stranama Biblije rade. Od 5. Mojsijeve 6:7 gde se roditeljima kaže: „Ponavljaj (zapovesti) svojoj deci“ do Nemije 8:8 gde Jezdra i Leviti ne samo da čitaju knjigu Zakona narodu već se trude „obrazlažući je i objašnjavajući smisao da bi narod razumeo šta se čita“ Stari zavet pokazuje da je važno da Božiji narod ne samo zna Reč nego i da razume kako je značajna za život.

Vidimo da je do toga stalo i Isusu i apostolima kad su učili narod. U ev. Po Luki 8:21 Isus potvrđuje da ima zajedništvo s onima koji „slušaju Božiju Reč i izvršavaju je“. Njegovo učenje je puno primera kako reč sprovesti u delo, počevši od Propovedi na gori. Poslanice apostola su pune praktične primene, a važnost toga prenose i starešinama koji treba crkvu da uče praktičnoj pobožnosti (1. Tim. 4) i povere to isto „pouzdanim ljudima, onima koji će biti sposobni i druge da pouče“ (2. Tim. 2:2).

Nigde to nije jasnije nego u poslanici Efescima 4:12-13. Svrha Hristovog dara pastorima i učiteljima crkve je da „pripremi svete za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela.“ Kako da opremimo članove crkve za različite službe u crkvi i van nje ako nikad ne pričamo određeno i praktično o tome? Pavle smatra da stalno treba da ciljamo na primenu, a ne da je izbegavamo.

PAR PRIMERA

Kako bi to praktično trebalo da izgleda? Da vam ponudim dva primera. Prvo razmislite o 2. Samuilovoj 11, o priči o Davidovoj preljubi s Vitsavejom i zloupotrebi moći koja je usledila kako bi skovao plan da ubije čoveka i sakrije taj greh. Očigledna primena o seksualnoj čistoti i ubistvu je na samoj površini teksta. Ali šta je sa svim ljudima u vašoj zajednici kojima preljuba i ubistvo nisu trenutno iskušenje? Sigurno ima takvih. Njima nemate ništa da kažete? Naravno da imate.

Posmatrajući Davidov specifičan greh, možete li da im pomognete da vide greh uopšte, njegovu prevaru, vrebanje prilike i progresiju? Onda možete da im pomognete da razmisle o „gresima za koje imaju prilike da ih počine“ ne kao kraljevi, već kao mame, bake, studenti, radnici, upravnici i penzioneri. Kad govorite o primeni, nemojte da je ograničavate. Pokušajte da im kažete šta odlomak znači i pokrenite im točkiće u glavi o njihovom životu.

Ili, razmislite o Efescima 6:1-4. Ovaj odlomak govori o obavezama roditelja i dece koje imaju jedni prema drugima. Tu već ima puno primene. Ali šta je s onim ljudima u crkvi koji nemaju decu ili su im deca odrasla i više ne žive s njima? Da li samo moraju da sede i slušaju i nadaju se da će naučiti nešto kako bi ohrabrili druge roditelje oko sebe? I to je nešto. Ali ova Božija Reč je i za njih. Princip autoriteta koji se na ispravan način sprovodi u delo i kome se pokoravamo je primenljiv za svakoga od nas. Učitelji i studenti, zaposleni i poslodavci, starešine i zajednica svi imaju nešto da nauče o tome šta znači napredovati koristeći autoritet i biti pod autoritetom po Božijoj volji. Kako Vestminsterski katehizam primećuje: „u petoj zapovesti se ne misli samo na biološke roditelje nego i na sve koji su superiorniji u odnosu na godine i darove i naročito na one koji su, po Božijoj odredbi, postavljeni da budu iznad nas kao autoritet“ (odgovor 124). Svi smo pod nečijim autoritetom i većina nas je autoritet nekome. Razmišljanje o takvoj primeni razjasniće nam tekst.

ŠTA TO ZNAČI ZA VAS

Mislim da ovo znači da propoved bez primene uopšte nije propoved nego samo biblijsko predavanje. Ja ne želim da ljudi izađu s naših predavanja pitajući se u čemu je smisao. Umesto toga, hajde da primenjujemo tekst „za izgradnju Hristovog tela… do pune mere Hristovog rasta“ (Efescima 4:12 i 13).

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.