KAKO SE MOJ STAV PROMENIO – CENTRALNA ULOGA ZAJEDNICE

Uloga lokalne zajednice mi je bila važna još otkako sam postao hrišćanin u srednoj školi. Sećam se da sam tog leta ponekad (tačnije, često) provodio sate u crkvenoj biblioteci prikupljajući statističke podatke o sve većem broju članova crkve i poredeći ih sa sve manjim brojem ljudi na službama. Prateća grafika iz vremena pre kompjutera koju sam napravio tokom istraživanja bila je jednostavni poster s pažljivo ucrtanim krivuljama koje su označavale broj članova i broj ljudi na službama. One su se u periodu između ’40-ih i ’50-ih godina primetno razilazile. Iako sam u prikupljanju brojki i crtanju proveo sate, poster je tek nešto kratko stajao na vidnom mestu našoj crkvi. Tamo sam ga postavio bez pitanja (o tome nisam razmišljao), a on je, ovaj put uz sve dozvole, vrlo brzo bio skinut.

Dok sam pri kraju srednje škole i na bogosloviji rastao kao hrišćanin i saznavao više o Božjoj blagodati, postajao sam sve zainteresovaniji i za nominalizam u crkvi. Mnoga prijavljena „obraćenja“ su mi bila očigledno lažna. Postao sam sumnjičav prema evangelizaciji koja je stvarala te naduvane brojke i, što je još važnije, prema ljudima koji su bili tako uljuljkani i neaktivni.

Pre otprilike deset godina, za veme doktorskih studija, postao sam još fokusiraniji na temu crkve, a naročito na centralnu ulogu lokalne zajednice. Sećam se da sam jednog dana imao žustru raspravu s  prijateljem koji je radio u jednoj organizaciji pri crkvi. On i ja smo išli u istu crkvu. Ja sam postao njen član čim smo se doselili u grad, a on je nekoliko godina kasnije počeo samo da dolazi na službe. Čak i tada bi dolazio samo na jutarnju službu, pa i na nju bi stigao tek na polovinu, kad je bilo veme za propoved. Zato sam jednog dana rešio da ga pitam za razlog.

Odgovorio je kao i uvek, pošteno i iskreno: „Ostatak službe mi ništa ne znači“. „Zar nisi razmišljao o tome da postaneš član?“, pitao sam ga. Bio je iskreno iznenađen i s nevinim osmehom je odgovorio: „Da postanem član crkve? Stvarno ne znam zašto bih to uradio. Znam zašto sam tu, a ovi ljudi bi me samo usporili“. Ove reči zvuče hladno kad ih pročitam, ali bile su izgovorene s tipičnom iskrenom i poniznom toplinom talentovanog evangelizatora koji nije hteo da izgubi nijedan sat Gospodnjeg vremena. Hteo je da upotrebi sebe na najbolji način pa su sve brige i pitanja vezani za članstvo u crkvi izgledali potpuno nebitno.

„Samo usporili“.  Te reči su mi odzvanjale u glavi. „Samo usporili“. Razne misli su mi proletele kroz glavu, ali sam na kraju jednostavno upitao: „Ali da li ti je palo na pamet ovo: ako se povežeš s tim ljudima, da, možda će te usporiti, ali i ti ćeš možda ubrzati njih? Da li si pomislio da je baš to možda deo Božjeg plana za njih, ali i za tebe?“. Naš razgovor se nastavio, ali njegov ključni i rasvetljujući deo je, po meni, bio izrečen. Bog hoće da nas upotrebi u životu drugih, kao i druge u našem životu – čak i ako za to, naoko, moramo platiti duhovnu cenu.

Istovremeno sam, zahvaljujući proučavanju puritanizma, imao priliku da pročitam teološke debate o crkvenoj vladavini u periodu od Elizabete I pa do prvih Stjuarta. Posebno mi je bila zanimljiva Velika debata Vestminsterske skupštine. Privukao me je stav nekih „Nezavisnih“ ili „Kongregacionalista“ da je, u suštini, pastorski autoritet povezan s njegovim odnosom sa drugima. Njihova tvrdnja da je lokalna zajednica ta koja daje konačni sud po pitanjima kazne i doktrine takođe mi je zvučala biblijski ubedljivo (vidi Mt. 18:17; 1. Kor. 5; 2. Kor. 2; Gal; 2. Tim. 4). Uloga pastora i zajednice mi je polako postajala sve značajnija za pitanje kako prosečni hrišćanin treba da živi hrišćanskim životom.

Onda sam 1994. godine postao stariji pastor. Iako sam uvek poštovao službu starešine i već bio starešina u dve crkve, zbog nove uloge jedinog priznatog starešine u zajednici počeo sam da s još više pažnje (a sada i nemira) razmišljam o značaju te službe. Odlomci kao što su Jakovljeva 3:1 („Znam da ćemo utoliko većma biti osuđeni“) i Jevrejima 13:17 („Kao oni koji će za to odgovarati“) su mi sada zvučali još bitnije. Čak su se i okolnosti zaverile da mi naglase koliko Bog lokalnu crkvu smatra važnom. Sećam se da sam pročitao citat Džona Brauna, koji je u pismu punom očinskih saveta poslatom jednom od njegovih učenika postavljenom na čelo male zajednice napisao sledeće: „Znam da si taštog srca i da te ne raduje to što ti je zajednica tako mala u poređenju sa zajednicama okolne braće, ali neka te ova reč starca ohrabri: kad na sudu budeš odgovarao za njih pred Gospodom Hristom, mislićeš da si ih imao dovoljno“. Dok sam posmatrao zajednicu za koju sam bio zadužen, osetio sam sav teret takve odgovornosti pred Bogom.

Ova lekcija mi je postajala sve jasnija dok sam obavljao redovni nedeljni posao. Propovedajući o temama iz evanđelja i poslanica, stalno sam iznova dobijao priliku da razbistrim koncept hrišćanske ljubavi. Isticao sam činjenicu da, iako neki tekstovi govore kako mi hrišćani treba da volimo sve ljude (npr. 2. Sol. 3:12), mnogi od odlomaka koje koristimo da prenesemo tu poruku zapravo govore o tome da treba da volimo jedni druge. Sećam se da sam jednom propovedao o 26. glavi Evanđelja po Mateju i naglasio da je Isus, kad je govorio o pojenju žednih, spomenuo „svoju malu braću“. Posle te propovedi mi je jedna osoba prišla i rekla da sam upropastio njen „životni stih“!

Meni su, međutim, svi ti odlomci sa „jedni drugima“ počeli da oživljavaju i da utelovljuju već poznate teološke istine o Bogu koji se stara o svojoj crkvi. Dok sam propovedao o Efescima 2-3, postao mi je jasno da je crkva središte Božjeg plana da nebeskim bićima prikaže svoju mudrost. Kad je govorio starešinama u Efesu, Pavle je crkvu opisao kao ono što je „stekao svojom krvlju“ (Dela 20:28). I naravno, pre toga, kada je vaskrsli Hristos stao pred Pavla na putu za Damask, on ga nije pitao zašto goni hrišćane, pa čak ni zašto goni crkvu: Hristos se toliko poistovetio sa svojom crkvom da je optužujuće pitanje koje je postavio Pavlu glasilo: „Zašto me goniš?“ (Dela 9:4). Crkva je očigledno imala centralnu ulogu u Božjem večnom planu, u njegovoj žrtvi i njegovoj neprestanoj brizi.

Možda sve ovo malo više podseća na objašnjenje za centralno mesto eklesiologije, a ne neke lokalne crkve, ali kako sam iiz nedelje u nedelju propovedao iz Biblije, shvatio sam da je Tindalova odluka da reč ecclesia prevede kao „zajednica“ bila dobra! Značaj mreže odnosa koji čine lokalnu crkvu je mesto na kome naše učeništvo živi. Ljubav je uglavnom lokalna. A lokalna zajednica je, samim tim, mesto koje tvrdi da tu ljubav pikazuje celom svetu. Zato je Isus poučavao učenike u Jovanu 13: 34-35: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga. Po tom će svi poznati da ste moji učenici -ako budete imali ljubavi među sobom”.

Gledao sam kako se prijatelji i rođaci otuđuju od Hrista jer smatraju da je ova ili ona lokalna crkva užasna. A znam i da su neki prijatelji i rođaci došli Hristu zato što su videli upravo ovu ljubav o kojoj je Isus govorio i po kojoj je živeo – a to je ljubav prema drugima, ona nesebična ljubav koju je pokazao – i  osetili su prirodnu, ljudsku privlačnost prema njoj. Tako je zajednica – kao prirodno pojačalo Božje reči – dobila centralnije mesto u mom shvatanju evangelizacije i načina na koji se treba moliti za nju i planirati je.

Zajednica je takođe postala bitnija u mom razumevanju toga kako da primetimo pravo obraćenje kod drugih i kako da i sami budemo uvereni u sopstveno. Sećam se kako me je pogodio stih 1. Jov. 4:20-21 dok sam se spremao da propovedam o njemu: „Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video… ko voli Boga da voli i svoga brata”. Prva i druga glava Jakovljeve poslanice nose istu poruku. Ova ljubav nije stvar našeg izbora.

Ovo razmišljanje o centralnom mestu zajednice mi je u poslednje vreme ulilo novo poštovanje prema disciplinovanju u okviru lokalne zajednice – i radi izgradnje, i radi ispravljanja. Jasno je da u našim zajednicama, gde zavisimo jedni od drugih, mora da postoji disciplina kao deo učeništva. A ako ta disciplina treba da bude nalik onoj iz Novog zaveta, onda moramo da poznajemo druge, da im budemo posvećeni i dopustimo da i oni upoznaju nas. Moramo imati poverenja i u autoritet. Sva praktična pitanja uzdanja u autoritet u braku, domu i crkvi rešavaju se na lokalnom nivou. Nerazumevanje ovoga i postepeno stvaranje odbojnosti i prezira prema autoritetu je vrlo blisko suštini samog pada u greh. Samim tim, razumevanje ovoga je blisko srži Božjeg blagodatnog dela obnavljanja svog odnosa sa nama – odnosa koji karakterišu i autoritet i ljubav.

Sve u svemu, jasno mi je zašto su hrišćani ranije nedolaženje u crkvu smatrali ozbiljnim problemom. Mislim da sad uviđam koliko štete na mnogo nivoa nastaje kad te krivulje koje označavaju članstvo i dolaske na službu počnu da se razilaze. Kad odluke o dolaženju na službu više ne smatramo problemom cele zajednice, već pitanjem individualne odluke – nečime što nije naša stvar – pravimo nemerljivu štetu našoj zajednici i životu mnogih ljudi koji su nekad dolazili u nju.

Po glavi mi se motaju još neka pitanja, pitanja o teološkim školama i „hrišćanskim vođama“ koji su svakog vikenda na nekom drugom mestu, o pastorima koji ne shvataju koliko je zajednica važna i jadnim ovcama koje kao frustrirani potrošači lutaju od jedne zajednice do druge. Ako Gospod da, naredna decenija će biti zanimljiva isto koliko i protekla.

Reč izdavača: Ovaj članak se prvobitno pojavio u izdanju Savremene reformacije za januar/februar ’02. i ovde je uređen i ponovo štampan uz dozvolu. Savremenu reformaciju možete čitati i onlajn, na adresi www.modernreformation.org.

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.