CENTRALNOST EVANĐELJA: UPOZORENJE i PREPORUKA

Kako da zakoračimo izvan evanđelja, a da ne odlutamo od njega? S druge strane, ukoliko je evanđelje od suštinske važnosti, da li uopšte treba da idemo dalje od njega?

Ta dva pitanja postavlja sve glasniji pokret evanđeoskih hrišćana koji se zalažu za centralnost evanđelja.

Prošle nedelje govorio sam o mogućem prigovoru ovom pokretu, a u ovoj objavi razmatraću ova dva pitanja. Iz jednog od njih proizilazi preporuka, a iz drugog upozorenje.

Najpre bi trebalo da naglasim kako smatram da je sve veća usredsređenost na evanđelje   među evanđeoskim hrišćanima izvanredan trend. To mnoštvo glasova u pravu je kada kaže da je evanđelje u centru osveštanja, da je indikativ temelj imperativu i da ne treba da idemo dalje od evanđelja, već da u njega dublje zađemo. Sve su to ozbiljni biblijski argumenti.

DVA EVANĐEOSKA „IZMA“: ESENCIJALIZAM I REDUKCIONIZAM

Ipak, neko bi mogao da kaže: „Ukoliko je evanđelje od suštinske važnosti, da li uopšte treba da idemo dalje od njega?“

Evanđeoski hrišćani su esencijalisti. Zbog mnogih istorijski uslovljenih razloga, sve volimo da uprostimo i svedemo na minimum, pa pređemo na nešto drugo. Zbog toga često čujem da ljudi kažu kako imamo dve brzine: neophodno i nevažno.

Iz toga sledi da se u ovom novom pokretu krije jedna opasnost. Ukoliko je evanđelje u kategoriji „neophodno“ (kao što i treba da bude!), onda sve drugo potpada pod „nevažno“.

Ponekad ovakav stav čujem u upozorenjima koja nam govore da ne dozvolimo da išta pomrači, marginalizuje ili baci senku na evanđelje u našem životu i crkvama. Takva upozorenja su neophodna i ispravna, ali ukoliko ne stvorimo treći prostor, između neophodnog i nevažnog, sâmo evanđelje će biti ugroženo. Ne možete sačuvati evanđelje usredsredivši se samo na evanđelje. Za postizanje tog cilja postoje mnoge doktrine i prakse koje nam je Bog dao, a koje na sopstvenu štetu zanemarujemo.

Na primer, doktrina trojstva ne može se odvojiti od evanđelja. Otac, Sin i Sveti Duh imaju različite uloge u spasenju, što znači da je svako izvrtanje trojstva takođe izvrtanje evanđelja.

Evo još jednog primera: istinitost Pisma predstavlja čvrst epistemiološki temelj za evanđelje. Poverenje koje stavljamo u Hrista zasniva se na istinitosti i pouzdanosti Božije reči.

Što se tiče praksi koje štite evanđelje, razmislite o članstvu i disciplini u crkvi. Kao što je Džonatan Liman rekao, članstvo u crkvi pokazuje svetu ko predstavlja Isusa, dok crkvena disciplina čuva Isusovo ime.

Članstvo je obeležje grupe ljudi koji pripadaju evanđelju. Ono pokazuje svetu: „Ovo su ljudi evanđelja. Ovo je novi narod koji evanđelje stvara.“

Crkvena disciplina čuva sliku evanđelju koju crkva pokazuje svetu. Sprečava crkvu da narodima koji je posmatraju predstavi pogrešnu sliku. To čini pokazujući šta hrišćanin nije: „Ovo nije život koji proizilazi iz evanđelja.“

Dalje, kao što je neko rekao, crkvena disciplina je evanđelje u akciji. Ako smo u Hristu, Bog nas ne ostavlja u grehu. Stoga ni mi druge članove ne treba da ostavimo u grehu, već treba da im se približimo s prekorom u ljubavi i darom oproštenja koje Hrist nudi.

Ove doktrine i prakse, kao i mnoge druge, blisko su povezane s evanđeljem. Prirodno su povezane s njim. Ne možemo ih zanemariti, a da ne načinimo štetu svom razumevanju i svedočanstvu evanđelja.

Evo i mog upozorenja: ne dozvolite da u vašem životu centralnost evanđelja postane esencijalizam, koji vodi u redukcionizam. Da, neka evanđelje bude centar vašeg života i života vaše crkve, ali ne dopustite da izgleda kao da je evanđelje jedino što je važno.

Povežite tačke

Vratimo se na prvo pitanje: Kako da zakoračimo izvan evanđelja, a da ne odlutamo od njega? Drugim rečima, kako da propovedamo i praktikujemo sve ovo, a da ne zanemarimo evanđelje?

Evo moje preporuke: tako što svoje doktrine i prakse neprekidno dovodimo u vezu s evanđeljem.

To smo u ovom članku već učinili. Trojstvo, biblijska vlast, članstvo u crkvi i crkvena disciplina, baš kao i na desetine drugih suštinski važnih doktrina i praksi, po prirodi stvari povezani su s evanđeljem.

Ukoliko ove prirodne veze učini očiglednim u svom propovedanju i naučavanju, svaki crkveni vođa može ići dalje od evanđelja, a da od njega ne odluta. Možemo razmišljati i o drugim pitanjima, a da evanđelje ne izgubimo iz vida, ukoliko shvatimo na koji način su s njim povezana.

Dakle, naučavajte o starešinama, roditeljstvu, eshatologiji, zabavljanju i krštenju u svetlu evanđelja, pokazujući kako je svaka od tih tema povezana s njim. Na ovaj način, druge doktrine i prakse neće se nadmetati s evanđeljem, već će s njim ići ruku pod ruku.

Ne dozvolite da u vašem životu centralnost evanđelja postane redukcionizam, već povežite tačke između evanđelja i svega ostalog, uključujući i strukturu i život lokalne crkve.

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.