Zašto programi za evangelizaciju ne valjaju?

Ne treba mnogo truda da većinu hrišćana uverimo da je evangeliziranje društvene zajednice ispravan način života. Nije teško ni okupiti ljude da evangeliziraju.

Ali, najčešće kad razmišljamo o evangelizaciji u društvenoj zajednici mislimo na programe za evangelizaciju, što nije isto. „Program“ je veliki događaj koji se organizuje povremeno i na kome govori poznati govornik ili ima neku egzotičnu temu. U nekom trnutku tokom tog događaja prezentuje se evanđelje. Program može biti i neupadljiv, usmeren na one koji traže Boga, u vidu služenja ili sportskog programa s nadom da će možda otvoriti vrata za razgovor o duhovnosti.

Bog može da koristi programe. Poznajem ljude koji su postali vernici na evangelizacijama. Da se zna, i ja često govorim na programima za evangelizaciju. Ne mislim da su programi najefikasniji, niti primarni način kako treba evangelizirati.

Kad hladno i oštro pogledate u programe nešto se ne slaže. Prvo, veliki su trošak: što se više novca potroši na evangelizaciju, manje ima ploda od evangeliziranja. Na primer, kad pitate ljude mlađe od 21 godinu (kada su većina ljudi postali vernici) kako su se nanovo rodili, samo 1% njih kaže preko TV programa ili medija, a veliki broj od 43% kaže da su do vere došli preko prijatelja ili člana porodice. Samo razmislite o razlike u trošku za šoljicu kafe i za TV program. Ili razmislite o efektivnosti: mame dovedu više ljudi Isusu nego programi.

Čudno je što programi za evangelizaciju nešto drugo rade bolje nego što evangeliziraju: stvaraju zajedništvo među hrišćanima koji učestvuju u evangelizaciji, ohrabruje vernike da zauzmu stav za Hrista i omogućavaju crkvama da služe na novim mestima.

Mi ipak kao da imamo nezasitu glad za programima za evangelizaciju. Zašto? Programi su kao šećer. Ukusni su, čak stvaraju zavisnost. Međutim, oduzimaju nam želju za zdravijom hranom. Iako nam energija skoči, kasnije se osećamo mlitavo, a ako se tako redovno hranimo, ubiće nas.

Dijeta gde samo imamo programe za evangelizaciju čini evangelizaciju slabom. Kao što jedenje šećera može da nam da osećaj da smo jeli a nismo, programi mogu da nam daju osećaj da smo evangelizirali a nismo. Zdravo je da nam bude neprijatno sa programima. Treba da ih koristimo strateški, ali umereno, imajući na umu da Bog nije poslao događaj na zemlju nego svog Sina.

Šta treba da radimo? Želimo da evangeliziramo zajednicu. Čeznemo da su prijatelji s nama kada delimo veru s drugima. Ali u isto vreme vidimo ograničenja, čak i opasnosti programa. Koja je alternativa?

Predložio bih nešto sasvim drugačije, nešto što se tiče zajednice, ali je i lično: kulturu evangelizacije sa centrom u lokalnoj crkvi.

CRKVA I EVANGELIZACIJA

Isus je rekao: „Po ovom će svi znati da ste moji učenici: ako budete imali ljubavi jedan za drugoga” (Jovan 13:35). Malo kasnije, dok je bio s učenicima Isus se molio za njihovo jedinstvo: „da svet poveruje da si me ti poslao“ (Jovan 17:20–21). Shvatite ovo: Isus kaže da je ljubav koju imamo jedni prema drugima u crkvi dokaz da smo stvarno obraćeni. Kad smo ujedinjeni kao telo pokazujemo svetu da je Isus Božiji Sin. Ljubav potvrđuje da smo njegovi učenici. Jedinstvo potvrđuje da je Hristos Bog. Kako je to moćno svedočanstvo!

Mnogi odlomci u Bibliji nas savetuju i oblikuju naše pokušaje da evangeliziramo, ali ovi stihovi su biblijski temelj koji pokazuje da crkva treba da bude kultura evangelizacije.

To znači da je lokalna crkva evanđelje koje je postalo vidljivo. Ako je slika evanđelja naša ljubav prema drugima, to treba da se odvija u lokalnoj zajednici ljudi koji su u zavetu zajedno i u ljubavi i čine crkvu. To nije apstraktna ljubav, već ljubav prema pravim ljudima u pravom svetu. Ne mogu vam reći koliko puta sam čuo od nehrišćana da im je crkva čudna, ali da ih je u zajedništvo privukla ljubav među članovima.

Ali evanđelje se ne prikazuje samo u našoj ljubavi. Da li ste razmišljali koliko biblijskih uputstava je Bog ugradio u crkvu i ako ih se ispravno držimo ona mogu da služe kao objava evanđelja?

Tražeći zdravu kulturu evangelizacije ne treba da promenimo crkvu radi evangelizacije. Umesto toga treba dozvoliti da ono što je Bog već ugradio u crkvu objavljuje evanđelje. Isus nije zaboravio evanđelje kad je gradio crkvu.

Na primer, krštenje je slika smrti, sahrane i vaskrsenja Isusa Hrista. Pokazuje da je njegova smrt naša smrt i njegov život naš život. Večera Gospodnja objavljuje Hristovu smrt dok on ponovo ne dođe i podstiče nas da priznamo grehe i iznova doživljavamo oproštenje. Kad se molimo govorimo Božije istine. Kad pevamo, pevamo o velikim stvarima koje je Bog učinio za nas kroz evanđelje. Kad dajemo novac, dajemo ga za širenje poruke evanđelja. Naravno, i propovedanje Reči iznosi evanđelje.

U stvari, propovedanje Reči formira crkvu od početka. Kad je formirana, crkva ima zadatak da čini učenike koji se onda šalju da propovedaju evanđelje i osnivaju nove crkve. Taj krug se odvija od kad se Isus uzneo na nebo i nastaviće se sve dok se on ne vrati.

Kultura evangelizacije su obični ljudi, a ne velike ideje. U kulturi evangelizacije ljudi razumeju da je glavni zadatak crkve da bude crkva. Vidimo da je crkvena praksa sama po sebi svedočanstvo. Crkva svakako podržava i moli se za dosezanje ljudi i za prilike za evangelizaciju, ali uloga crkve nije da vodi programe. Crkva treba da gaji kulturu evangeliziranja. Članovi se šalju iz crkve da evangeliziraju. Znam da ovo izgleda kao cepidlačenje, ali je jako važno. Ako ovo ne shvatite ispravno, rušićete autoritet crkve i pogrešno se ljutiti na vođe crkve.

U zdravoj kulturi evangelizacije razume se da crkva i pojedinac imaju drugačije prioritete. Potrebne su nam crkve koje žive evanđelje onako kako to Biblija opisuje i potrebni su nam hrišćani koji se trude da budu prijatelji onima koji traže Boga, a ne obrnuto. To znači da ono što treba da radite u ličnoj evangelizaciji verovatno nije najbolje da crkva kao celina radi.

U kulturi evangelizacije cilj je da svi kažu, mole se i iskoriste prilike koje naiđu – a ne da to rade samo pastor i starešine. Naša je odgovornost da budemo verni svedoci – zajedno. 

Kad bi članovi proveli bar polovinu vremena koje troše na programe u prijateljskim evangelizacionim razgovorima s komšijama, kolegama, studentima verujem da bi videli bolje reakcije na evanđelje i da bi dosegli više ljudi. Ako razmislite o tome, shvatićete da nema šanse da smestite sve nehrišćane s kojima su članovi vaše crkve bili u kontaktu tokom nedelje – koliko god da vam je crkva velika.

Činjenica je da većina ljudi dođe do vere zbog uticaja članova porodice, male grupe za proučavanje Biblije ili u razgovorima s prijateljem posle službe: hrišćani namerno razgovaraju o evanđelju.

Ovaj članak je originalno preveden i objavljen od strane Hriscansko Udruzenje Projekat Timotej. Posetite njihovu web-stranicu kako biste našli slične izvore.